Scenarij

Tamo je mračno. Crni mrak. Baš ništa se ne vidi, a nekoliko mojih prijatelja se dogovorilo da poslije škole prošetaju šumom. Zvali su i mene. Pa, kad idu svi, zašto ne bih i ja? Čuo se Sandijev glas: "Jučer sam kupio plavu posteljinu kod Kineza, i jutros sam se probudio kao avatar." Skinuli smo torbe i ostavili ih pored potoka. Trčeći smo se približavali šumi. Ispred nas se pojavila velika šuma. Samo crni mrak, ništa se nije vidjelo. Čuli smo Emu da govori:
"Nećemo ići tamo. Tamo su narkomani."
Svi su se počeli smijati. Zatim se Ajla javila:
"Idemo još malo, i vraćamo se."
Išli smo svi zajedno, a bio je mrak, pa niko ništa nije vidio.
"Izgleda da smo otišli predaleko. Mislim da smo se izgubili." - rekla je Ajla, već pomalo zabrinuta. Odjednom smo čuli zavijanje. Svi su se preplašili. Svi su gledali oko sebe. Bio je mrkli mrak, samo negdje u toj tami nas je gledalo nekoliko žutih očiju. Te žute oči su bile jedino što smo vidjeli, a stravično zavijanje jedino što smo čuli. U tom trenutku smo shvatili da nas je opkolio čopor gladnih vukova, koji samo čekao trenutak kad će nas napasti i žive pojesti.
"Šta ćemo sad?" - rekla je Ema.
"Moramo im nekako odvući pažnju, a zatim trčati koliko nas noge nose." - rekao je Sandi.
"Ali, kako?" - zabrinuto je upitala Ajla.
"Možemo uzeti neku hranu iz torbe..." - predložio je Sandi.
"Eh, ništa od toga. Torbe smo ostavili kraj potoka." - rekla je Ajla.
"Jao. Ima li neko slučajno nešto hrane u džepu?" - zabrinuto je upitao.
"Imam ja!" - uzbuđeno je rekla Ajla.
"Dobro, baci taj komad hrane što dalje možeš, a onda ćemo trčati što brže možemo." - predložio je Sandi, i tako je i bilo. Trčali smo najbrže što smo mogli, ali je bio mrak i nismo vidjeli kuda idemo, pa smo se svi držali za ruke da se ne bi izgubili i razdvojili. U tom mraku smo, ne gledajući kuda idemo upali u neki potok i na taj način smo pobjegli vukovima. Vukovi su stigli do potoka, ali nas nisu vidjeli. Malo su se zadržali kraj potoka, i vratili se.
"Uh, dobro je. Pobjegli smo im." - rekla je Ajla.
"Da, ali sada imamo novi problem. Gladni smo, mokri, a i još nismo našli izlaz iz šume." - rekao je Sandi, već gubeći nadu za izlaz. Okrenuo se, i otišao.
"A, gdje si to ti pošao?" - ljutito je upitala Ema.
"Idem da prošetam!" - i krenuo je. Mi, ostali smo sjedili kraj potoka i paničarili.
"Više nema nade. Umrijet ćemo, ili od bolesti, ili od gladi. Nikada nećemo naći izlaz iz ove šume." - svi su gubili nadu. A, onda se odjednom čuo jak udar. Kao da je nešto udarilo od nešto.
"Aaaaa!" - to je bio Sandijev glas. Svi smo potrčali tamo odakle smo čuli udar.
"Jesi li dobro, Sandi?!" - svi smo upitali.
"Našao sam! Našao sam!" - rekao je uzbuđeno.
"Šta si našao?" - upitali smo ga.
"Našao sam izlaz iz šume! Pogledajte!" - pogledali smo i ispred nas je stojala velika ograda. Sa druge strane ograde je bila rasvjeta, tako da smo sve vidjeli. Ali opet se našao problem.
"Kako ćemo na drugu stranu ograde?" - upitali smo.
"Pošto je ograda prevelika da bi smo je preskočili, iskopat ćemo rupu ispod ograde i provući se ispod nje, i tako ćemo doći do druge strane ograde. I tako je  i bilo. Našli smo izlaz iz šume, i nikada se tamo nismo vraćali.